42 magazin art+science:makers centar za promociju nauke Dunja Jovanović Epohe Galerija 12+ Galerija Instituta Servantes Herbert W. Franke Hostile Takeover Visual Lab Interview 4 (Naslovna) koncept metasebe Magazin Marija Ličina Milan Ličina Mržnja New Media Radix Technology VR tehnologija W.I.T.H.I.N. World Drone Prix

Cilj mog rada je da postavlja pitanja

milan licina

Milan Ličina je dizajner i umetnik, osnivač Hostile Takeover Laba, član kolektiva za nove medije Galerija 12+ i autor naučnoumetničkog projekta Radix, koji trenutno možete videti u okviru izložbe artwork+science:makers u organizaciji Centra za promociju nauke

U okviru svog rada on razmatra brisanje granica između nauke i umetnosti promišljenim spajanjem tehnoloških inovacija i tradicionalne kreativne prakse. Kao najbolje rešenje za ujedinjenje ove dve sfere on bira prostorne interaktivne instalacije, a u njihovom kreiranju neretko mu pomaže sestra bliznakinja Marija.

Šta znači ojačati koncept metasebe, da li i kako se danas spajaju virtuelna realnost i naša svakodnevica i kakve veze jedan publish demise metallic bend ima sa novomedijskim tendencijama – saznajte iz našeg razgovora s Milanom.

milan licina

Tvoje polje delovanja nalazi se na raskršću između umetnosti i nauke. Koliku i kakvu ulogu ima tvoja umetnička strana u interakciji sa drugim ljudima od nauke i naučnim institutima?
Želeo bih da verujem da mi umetnička strana dozvoljava neposredniji pristup temama koje nas zajednički interesuju, odnosno ona je ta koja potencira pitanje zašto pre nego kako. Sa druge strane, specifičnost oblasti kojoj pripada novomedijska umetnost daje mi uvid u mogućnosti koje nauka i tehnologija pružaju, i što je dosta bitnije, osvešćuje u pogledu njihovih ograničenja. Ono što, mislim, saradnju koju imam sa naučnim institucijama i Centrom za promociju nauke najviše čini pozitivnim iskustvom jeste podrška koju su mi pružili u stavu da se ne bavim ilustracijom naučnih koncepata, niti da zalazim u domen pseudonauka. Naši projekti se uvek zasnivaju na poverenju i želji za stvaranjem kvalitetnog vizuelnog iskustva, a interdisciplinarni pristup koji praktikujem doprinosi kredibilitetu i prihvatanju koncepta od strane priznatih institucija. Stoga, mislim da je moja umetnička strana podjednako zastupljena i kada praktikujem naučne metode. Svoje radove doživljavam kao eksperimente kojima pristupam temeljno, i koje argumentujem činjenicama, što nailazi na poštovanje svakog naučnog istraživača ili institucije.

Ono što saradnju koju imam sa naučnim institucijama i Centrom za promociju nauke najviše čini pozitivnim iskustvom jeste podrška koju su mi pružili u stavu da se ne bavim ilustracijom naučnih koncepata, niti da zalazim u domen pseudonauka

Koliko, iz tvog iskustva, umetnost doprinosi nauci i vice versa? Da li publika, kod nas, razume koncept stapanja ove dve sfere?
Mislim da se ove dve self-discipline međusobno dopunjuju. Dozvoliću sebi da izrazim lični stav da su u pitanju dve strane istog novčića. Ukoliko podrobnije razmislimo o tome, verujem da možemo da se složimo da je, na nivou ideje, težnja da se misao materijalizuje istovetna. I dok ne dođe do njenog otelotvorenja, dokaza ili potvrde, teorija je jednako apstraktna koliko i jedna slika ili zvuk. Izvedba jednog naučnog rešenja može biti jednako elegantna kao i tretiranje forme ili melodija. Kroz istoriju, a naročito od kraja proteklog veka pa do sada, svedočimo tome da umetnost prati i integriše u sebe inovacije. Da ne govorim o tome da je naša predstava sutrašnjice u potpunosti definisana književnošću koja je, potom, ilustrovana filmovima koji su stvorili kanon izgleda budućnosti. Bez tih, tada apstraktnih umetničkih ideja naučne fantastike danas ne bismo imali stvari koje su deo naše svakodnevice, poput smartfona. Umetnost i nauka bivaju inspirisani iz zajedničke težnje da oplemene društvo, razumeju i pokušaju da objasne svet oko nas, kao i da nam pomognu da bolje razumemo nas similar. Rekao bih da domaća publika sjajno reaguje na taj koncept i radove nastale spajanjem disciplina. Potrebno je navići posetioce da u prisustvu umetničkog dela mogu da se opuste i imaju kontakt sa radom, i da im je interakcijom dozvoljeno da utiču na formu. Nakon tog oslobađanja i demistifikovanja izloženog eksponata, srpska publika uživa u ovoj vrsti umetnosti podjednako kao i svuda u svetu.

milan licina

“Radix”, instalacija u okviru izložbe “art+science: makers”; organizacija CPN

Još šezdesetih godina, jedan od pionira kompjuterske grafike i digitalnih umetnosti, Herbert W. Franke, prepoznao je važnost VR tehnologije i postavio pitanje – da li će nas ona odvesti u nove sfere umetnosti? Iako je u Srbiji koncept virtuelne umetnosti još uvek nov, šta misliš – da li to zaista jeste budućnost i da li se tradicionalni umetnici moraju prilagođavati?
Franke je, nesumnjivo, jedna od najuticajnijih figura digitalne umetnosti i umnogome je definisao vizuelni jezik računarske grafike, koji je i dalje aktuelan. Virtuelnu realnost doživljavam kao prošireni medij filma, ne mnogo drugačiji od video-igre, koja može biti tretirana kao interaktivni movie. Naravno, to spada u lični doživljaj onoga što VR predstavlja danas i njenih trenutnih dometa. Mogućnost korišćenja prostora virtuelne stvarnosti je svakako predstavio novu sferu umetnosti. Gotovo paradoksalno, ova tehnologija uspela je da materijalizuje nešto što je digitalno, pritom i sama bivajući umišljena. Kroz simulaciju stvarnog prostora pružena nam je mogućnost da iskusimo alternativne vremenske tokove unutar stvarnog, što je u velikoj meri dostignuće. Ono što bih voleo da iskusim jeste ostvarivanje mogućnosti virtuelne realnosti kao umetničkog sredstva jer, zasad, uglavnom imamo prenošenje gejmifikacije i mehanike video-igara, što je u određenoj meri ograničenje tehnologije koje se već godinama ne prevazilazi upravo zbog koristi koju upravo industrija video-igara ima od te tehnologije. Zbog toga je, nažalost, ova tehnologija i dalje novina u našim krajevima, jer se susrećemo sa drugim paradoksom, a to je da nam je jedna vrsta opreme nedostupna zato što se gotovo ne šalje i ne uvozi u našu zemlju, a ne zato što je ekskluzivna i skupa. U tom novom digitalnom talasu ne preostaje ništa drugo do – prilagoditi se. To, razumljivo, ne znači da tradicionalne veštine treba da iščeznu, već da likovni umetnici uključe digitalne alate u svoj proces kako bi mogli da budu angažovani u širem spektru.

Naša predstava sutrašnjice je u potpunosti definisana književnošću, a potom ilustrovana filmovima koji su stvorili kanon izgleda budućnosti

Prostorna instalacija Radix, koja je trenutno izložena u okviru izložbe Centra za promociju nauke – artwork+science:makers, ukazuje na hibrid virtuelnog i stvarnog. Koliko mi danas već živimo takvim životom i zašto je važno ukazivati na to i pričati o tome?
Svi koji su odlučili da uključe tehnologiju u svoj život, bilo iz radoznalosti, poslovne ili neke druge potrebe, apsolutno žive takvim životom. Tu svakako ubrajam i sebe. Svedočimo fenomenu da se o događajima koji se odvijaju u virtuelnom svetu, recimo na nekoj društvenoj mreži, vrlo podrobno diskutuje u stvarnosti i ljudi bivaju pohvaljeni ili kritikovani zbog određenog ponašanja. Promena paradigme toga šta znači privatnost, i u velikoj meri nemogućnost društva da sagleda posledice tolike transparencije koju u ogromnoj meri zloupotrebljava, kreira novi sistem vrednosti u kome se izmeštaju granice onoga što smatramo prihvatljivim. I zbog određenih društvenih protokola stvarnog sveta ljudi dolaze u sukobe zbog skromnijih dometa u diferenciranju dve stvarnosti koje se istovremeno odvijaju. Postoji jedna vrsta anksioznosti koja se javlja kod korisnika kada su u obavezi odgovore na virtuelne potrebe svojih pripadajućih društvenih grupa jer se jedan lajk izjednačava sa podrškom koju bi od nas dobili u stvarnom svetu. Potom, zbog dostupnosti tehnologije i njene primene od nas se očekuje da uvek budemo dostupni i reagujemo na informaciju odmah po njenom prispeću ili objavljivanju. I sa tim u vezi, stalno smo izloženi velikom broju sadržaja koje upijamo i filtriramo kako bismo reagovali na one koje možemo dovesti u vezu sa samima sobom, što u ogromnoj meri dekoncentriše od funkcionisanja u stvarnom svetu. Stoga, mislim da je važno razgovarati o tome kako bismo kreirali tehnološki osvešćeno društvo koje podređuje tehnologiju sebi i unapređuje je radi boljeg kvaliteta života, a ne obratno, što je, nažalost, trenutno slučaj.

Svedočimo fenomenu da se o događajima koji se odvijaju na nekoj društvenoj mreži, vrlo podrobno diskutuje u stvarnosti i ljudi bivaju pohvaljeni ili kritikovani zbog određenog ponašanja

U nekim od opisa tvojih radova neretko se spominje narativ – koji je, čini mi se, uglavnom nelinearan. Možeš li nam reći nešto više o tome, zbog čega smatraš da su takva iskustva važna za posmatrača?
Kada odlučujem o tome da sa posmatračima podelim ulogu autorstva u jednom radu, želim da im dodelim smislenu ulogu. Trudim se da ih kontekstualno smestim unutar priče koju rad kazuje, ne ograničavajući ih na to da je njihovo iskustvo podeljeno na početak i kraj, već na vreme koje smatraju da treba da posvete mother delu. Ukoliko su naši posetioci isključivo impulsi za početak ili prekid funkcionisanja jedne interaktivne instalacije, njihova uloga kao bića koja poimaju i doprinose biva obesmišljena, mehanička. Takođe, nelinearnost čini umetnost inkluzivnom jer, pored inicijalnog umetničkog koncepta, ostavlja prostor posetiocima da emotivno tretiraju rad kroz sopstveni kontekst i na taj način osnaže poruku koju rad šalje na ličnom nivou. Ono što je moj cilj jeste postavljanje pitanja, a ne davanje odgovora (na šta bi me linearnost neminovno navela), i mislim da je to osnovni zadatak umetnosti. Kroz ta pitanja upoznajemo bolje sebe, rastemo i, naposletku, bolje razumemo umetnost. Takođe, alfa i omega su sveprisutni u svim sferama našeg života i predstavljaju neminovnost, pa svaka mogućnost izmeštanja iz tog toka pruža jedinstveno iskustvo svakome ko odluči da učestvuje u radu.

Radix je zapravo tradicionalna skulptura, a njen novomedijski aspekt prisutan je kroz softver koji proizvodi generativne vizuelne i zvučne sadržaje. Negde sam pročitala da je svrha ove instalacije osnaživanje koncepta metasebe. Šta to podrazumeva?
Tako je, između ostalog, jedna od osnovnih konceptualnih premisa instalacije Radix jeste otelotvorenje koncepta metasebe. Naše metabiće, kako sam ga nazvao, jeste u direktnoj vezi sa hibridnom stvarnošću koju rad oslikava. Mi, paralelno, postojimo u stvarnosti u kojoj smo stvoreni i stvarnosti u kojoj smo odlučili da postojimo. Veza te dve stvarnosti čini da smo, konstantno, prisutni u oba sveta, nikada potpuno isključeni ni iz jednog ni iz drugog, što dovodi do stvaranja trećeg bića, onog koje prihvata i priznaje obe vremenske linije kao legitimne i u njima paralelno funkcioniše. Naše ,,rođenje“ u tom svetu sam, kroz instalaciju, odlučio da ilustrujem kao koren, što nedvosmisleno označava život i rast. Kako napreduje, taj koren se razgranava na organske i optičke delove koji su međusobno isprepletani, ali zadržavajući osnovnu formu i kompoziciju. Kao što je svakoj biljci potrebna voda kako bi rasla, tako je i našem biću potreban sadržaj. Sadržaj koji objavljujemo prelazi u tok podataka koji se, igrom reči, mogu pretočiti u tok vode. Projekcija koja prikazuje generativnu grafiku zapravo koristi popularne heštegove iz ove godine koji su vezani za porodicu, prijateljstva, emotivne veze, throwback momente i slično, koje kombinuje i selektivno prikazuje, dok su drugi u realnom vremenu izmenjeni tako da deluju kao tok vode, zajedno putujući ka središtu, odnosno skulpturi. Zvuk je ambijentalan i suptilan, ali lično, jedan od definišućih konceptualnih aspekata ove instalacije. Naime, svaki od tih heštegova je vezan za određenu notu koja se može naći u balkanskoj muzici, i kako se jedan od njih pojavi i bira odabran, menja se i nota koja svira i pretapa u onu narednu. Na taj način uvodim u narativ priču o identitetu, za koji smatram da počinje da gubi na vidljivosti u virtuelnom svetu. Ovde je reč o potrebi da podsetim na postojanje našeg bića u stvarnom svetu (što prvenstveno želim da uradim na lokalnom nivou iako je sistem modularan i primenjiv na svaku kulturu) kako bih odbranio tezu o metabiću, jer bez stvarnog i digitalnog, to treće ne postoji, i virtuelno prožima sve, a pored toga što je netačno, to je nešto što odbijam da prihvatim.

Ono što bih voleo da iskusim jeste ostvarivanje mogućnosti virtuelne realnosti kao umetničkog sredstva jer, zasad, uglavnom imamo prenošenje gejmifikacije i mehanike video-igara

Osnivač si Hostile Takeover Visible Laba. Reci nam nešto više o tome.
Hostile Takeover Visible Lab je projekat koji već nekoliko godina vodim sa sestrom bliznakinjom Marijom. Pod tim imenom delujemo sa željom da eksperimentišemo u okviru novomedijskog diskursa, gde ravnopravno učestvujemo u kreativnom, konceptualnom i tehničko-tehnološkom procesu. Pored prošlogodišnje pobedničke instalacije nacionalne selekcije Artwork+Scence festivala pod nazivom … Dalekima, učestvovali smo na više lokalnih i međunarodnih događaja sa interaktivnim instalacijama, vizuelnim intervencijama, performansima i giant scale projection mapping radovima. Svojevremeno je postojala ideja (koja je i dalje prisutna) da to preraste u studio, ali trenutno ne želimo da formalizujemo svoje delovanje, budući da se, prilično selektivno, bavimo umetničkim izlaganjem. Ta isključivost nije stvar elitizma već toga da su projekti koji proizilaze iz naše saradnje odraz zajedničkog senzibiliteta, i tema mora da rezonuje sa oboje. Logično, nekad nas individualno interesuju različite stvari. Naši samostalni umetnički projekti doprinose tome da objektivno pristupimo kreiranju novog zajedničkog rada i kroz HTVL smo uvek raspoloženi za saradnju sa drugim umetnicima.

Deo si kolektiva za nove medije Galerija 12+. Koji bi bio najzahtevniji projekat izveden u okviru ovog kolektiva, koji je po tvom mišljenju najbolji, a koji se publici najviše dopao?
Prilika da budem deo Galerije 12+  je, u najmanju ruku, nešto što smatram privilegijom. Biti u mogućnosti da učestvujete na izazovnim projektima kao deo tima koji čine izvanredni kreativni ljudi motiviše da se stalno razvijate. Najzahtevniji, a ujedno i najbolji projekat je uvek, po mother mišljenju, onaj na kome trenutno radimo. Zato ću se, za potrebe intervjua (a i jer ga svakako smatram najboljim izvedenim projektom u kome sam učestvovao i favoritom) odlučiti za ovogodišnje instalacije W.I.T.H.I.N.

…dok bi se publici možda najviše dopao World Drone Prix jer je kroz njega promenjeno i pojačano iskustvo jedne nove kategorije sportskog događaja.

U kom si bendu svirao? Planiraš li neki science+music projekat? Šta je tvoj sledeći projekat, generalno?
Ovo pitanje me je posebno obradovalo! Muzika je, zasigurno, pored moje sestre, najviše zaslužna za to što sam postao dizajner jer sam, svirajući, imao potrebu da kroz cowl paintings ilustrujem atmosferu koju pesme nostril. Tokom prethodnih 10–12 godina bio sam uključen u nekoliko, prevashodno, underground ekstremnih metallic bendova, od kojih bih izdvojio publish black metallic projekat Mržnja.

Već neko vreme planiram novi audio-vizuelni performans, sa akcentom na izvođenju i kreiranju muzike uživo, i gde koristim metode mašinskog učenja u dizajnu zvuka, tako da to definitivno možemo da posmatramo kao donekle science+music projekat, i nadam se da ću u narednom periodu biti aktivniji kao sound artist. Može se reći da je moj naredni umetnički projekat počeo još prošle godine pod nazivom Epohe, a vezan je za korišćenje i obuku veštačke inteligencije u svrhu kreiranja umetnosti, što je ujedno i tema moje disertacije.

U međuvremenu, sarađujem sa nekoliko lokalnih umetnika na izradi interaktivne kinetičke instalacije koja bi trebalo da bude izložena kroz nekoliko meseci u Beogradu. Uspeh Radixa je vrlo inspirativno uticao na mene, i spreman sam da energiju i euforiju stvorenu tim radom usmerim u nove kreativne svrhe.

artwork+science:makers manifestacija, u okviru koje je izložena Milanova instalacija Radix, traje do eight. decembra u Galeriji Instituta Servantes.

Više o artwork+science:makers manifestaciji saznajte na cpn.rs/artandscience/

!perform(f,b,e,v,n,t,s)
if(f.fbq)return;n=f.fbq=perform()n.callMethod?
n.callMethod.apply(n,arguments):n.queue.push(arguments);
if(!f._fbq)f._fbq=n;n.push=n;n.loaded=!zero;n.model=’2.zero’;
n.queue=[];t=b.createElement(e);t.async=!zero;
t.src=v;s=b.getElementsByTagName(e)[0];
s.parentNode.insertBefore(t,s)(window, doc,’script’,
‘https://connect.facebook.net/en_US/fbevents.js’);
fbq(‘init’, ‘109885449769550’);
fbq(‘monitor’, ‘PageView’);